Cr­no­gor­ska pop-pje­va­či­ca Ni­na Ži­žić se­be ne za­mi­šlja kao ne­ku „ne­do­dir­lji­vu zvje­zdu­ri­nu“, ne­go se­be vi­di kao ne­ko­ga ko će se do po­sljed­njeg da­ha tru­di­ti da usre­ći lju­de ko­ji­ma pje­va. Pre­po­zna­tlji­va je po ra­zno­vr­snom re­per­to­a­ru, ali do sa­da još ni­je sni­mi­la al­bum, iako pri­vat­no vo­li da na­pi­še po ne­ki stih, da za­pje­vu­ši po svo­me, sma­tra da će autor­ske pje­sme do­ći ka­da im za to bu­de vri­je­me. „U na­stu­pi­ma vo­lim da se do­tak­nem mal­te­ne sve­ga - roka, popa, uglav­nom ko­mer­ci­ja­la, čak i na­rod­nja­ka u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma, a če­sto i džez- mu­zi­ke, ko­ja je ge­ne­ral­no naj­ne­ko­mer­ci­jal­ni­ji ža­nr što se ti­če nas“,ka­že Ni­na.
Ko­li­ko je va­žan taj iskren, bez­re­zer­vni od­nos pre­ma pu­bli­ci i pre­ma se­bi?
– Me­ni je­ste, iako to mo­že bi­ti i „mač sa dvi­je oštri­ce“, za­to što ne­ke si­tu­a­ci­je ti­pa mo­ji ne­ki na­stu­pi, po­sta­nu kla­sič­no „ba­ca­nje bi­se­ra pred svi­nje“, da se naj­gru­blje iz­ra­zim – da­te svo­ju du­šu, emo­ci­ju, sve, i glas i ener­gi­ju, a lju­di­ma pro­sto ni­je sta­lo. Ali, me­ni je do­sta da se­bi za­zvu­čim ka­ko tre­ba, ona­ko ka­ko se­bi zvu­čim kad pje­vam ku­ći. Ener­gi­ja ni­ka­da ne la­že, ener­gi­ja se osje­ti pri pr­vom ula­sku u ne­ki lo­kal. Ako ne­gdje na­stu­pam pr­vi put vo­lim da po­sma­tram lju­de sa te psi­ho­lo­ške stra­ne, pa on­da da se pri­la­go­dim tom am­bi­jen­tu.
Da li ste raz­mi­šlja­li o autor­skom ti­mu i even­tu­al­nom sni­ma­nju CD-a?
– Imam jed­nu pje­smu ko­ju sam na­pi­sa­la (tek­stu­al­no), ali ge­ne­ral­no ni­sam kan­ta­u­tor. Pje­sma je „Sve što že­lim“ za ko­ju je mu­zi­ku ra­dio Dar­ko Di­mi­trov. Ta pje­sma ge­ne­ral­no ni­je na­ro­či­to emo­tiv­na, tad sam i sa­ma bi­la mla­da, ni­je in­spi­ri­sa­na ne­kim „du­bo­kim“ emo­ci­ja­ma, ne­go go­vo­ri o ne­kim sva­ko­dnev­nim emo­ci­ja­ma, pro­sto, šta da­nas pred­sta­vlja „mu­va­nje“ iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne, udva­ra­nje... Ni­sam baš po­sve­će­na što se ti­če tog stva­ra­la­štva, ali tru­dim se da pro­bu­dim tog auto­ra u se­bi, ta­ko što po­ne­kad u svoj no­tes za­pi­su­jem ne­ke fra­ze. To su za sa­da još fra­ze, dok me ne­ka me­lo­di­ja ne in­spi­ri­še da to pre­to­čim u ne­ki stih. Po­sto­je su­per kom­po­zi­to­ri ko­ji ne­ma­ju da­na mu­zič­ke ško­le, ali kad bih ima­la ne­ku me­lo­di­ju, mo­gla bih da je ot­pje­vu­šim na dik­ta­fo­nu, da to dam ne­kom kom­po­zi­to­ru. Otom po­tom.
Je­ste li za­do­volj­ni svo­jim sta­tu­som umjet­ni­ce u Cr­noj Go­ri?
– Je­sam, ja­ko sam do­bro pri­hva­će­na od ve­li­ke ve­ći­ne lju­di sa ko­ji­ma se su­sre­ćem. Na­stu­pam vr­lo če­sto kad su u pi­ta­nju klup­ski na­stu­pi, to je ono što sve nas – mu­zi­ča­re odr­ža­va, imam pri­li­ke da se pred­sta­vim pre­te­žno u Cr­noj Go­ri, ne fa­li mi pri­li­ke da se do­ka­žem s te stra­ne i to je ono što me odr­ža­va i kao bo­e­ma i kao ne­ku jav­nu lič­nost (mr­zim za­pra­vo taj iz­raz- jav­na lič­nost) – kao umjet­nik.
Šta je mu­zi­ka za Vas?
- Estrad­ni umjet­nik je mo­je za­ni­ma­nje i moj ho­bi. Po­če­la sam da stu­di­ram en­gle­ski je­zik, ali ni­sam za­vr­ši­la fa­kul­tet, jed­no­stav­no me mu­zi­ka vi­še za­ni­ma­la i to­me sam se po­sve­ti­la. Fa­kul­tet imam kad da za­vr­šim i sa 42 go­di­ne, sa­da pred­nost da­jem na­stu­pi­ma.
Ko­ji je put tra­ja­nja na estrad­noj sce­ni u Cr­noj Go­ri?
-Sve za­vi­si ka­ko ko gle­da na uspjeh. Za me­ne je od­u­vi­jek naj­va­žni­je da sa­ču­vam se­be i svoj in­te­gri­tet na tom pu­tu ka uspje­hu, da to što ra­dim ne iz­gu­bi na vri­jed­no­sti. Sve je to in­di­vi­du­al­no, ali ne tre­ba pre­tje­ri­va­ti ni u če­mu. Za sve ove go­di­ne sam sa­zre­la: kad sam po­če­la da pje­vam, že­lja mi je bi­la da bu­dem „po­zna­ta, vi­đe­na, slav­na“, me­đu­tim, ka­ko sam ste­kla od­re­đe­na is­ku­stva, ka­ko sam sa­gle­da­la ma­nje-vi­še ži­vot i ka­ri­je­ru iz vi­še uglo­va, bit­no mi je da imam ne­ki svoj mir. A mir ne mo­že­te ima­ti, a da ste pre­vi­še iz­lo­že­ni i da ste pre­vi­še pod re­flek­to­ri­ma. Vo­lim ja sve to, ali da je do­zi­ra­no. Re­ci­mo, mo­ja lič­na for­mu­la je sa­mo umje­re­nost u sve­mu, vo­lim jed­no­stav­nost, vo­lim da upo­zna­jem sva­ko­ja­ke lju­de, ali sre­ća je za me­ne u toj jed­no­stav­no­sti dru­že­nja, emo­ci­ja, bez eks­trem­nih kraj­no­sti.
Je li iza­zov za Vas da osvo­ji­te pu­bli­ku u ši­rem re­gi­o­nu?
– Uvi­jek će to bi­ti pri­sut­no, ne znam šta će me sna­ći, ali se­be ne za­mi­šljam kao ne­ku „ne­do­dir­lji­vu zvje­zdu­ri­nu“, ne­go vi­dim se­be kao ne­ko­ga ko će se do po­sljed­njeg da­ha tru­di­ti da usre­ći lju­de ko­ji­ma pje­va.
Ima­te li osje­ćaj usa­mlje­no­sti kad se po­ga­se svje­tla po­zor­ni­ce?
– Bo­gu hva­la, okru­že­na sam kva­li­tet­nim „pr­ste­nom lju­di“, po­ro­di­ce pr­ven­stve­no, a on­da i pri­ja­te­lja, oni su mi to ne­ko glav­no „uto­či­šte“, ali pri­je sve­ga, naj­vi­še po­dr­ške pru­žam sa­ma se­bi. Ne bih da zvu­čim se­bič­no, ali tru­dim se da se sa­ma sa so­bom iz­bo­rim kad su od­re­đe­ne si­tu­a­ci­je u pi­ta­nju, bi­lo da su po­zi­tiv­ne, bi­lo da su ne­ga­tiv­ne. Naj­bit­ni­je mi je da se pr­ven­stve­no ja sa sa­mom so­bom iz­bo­rim.M.D.Po­po­vić


Re­gi­o­nal­na po­pu­lar­nost u iš­če­ki­va­nju

Da li ste uče­šće na Euro­son­gu 2013. go­di­ne za­jed­no sa kla­pom Who See is­ko­ri­sti­li na pra­vi na­čin kao sop­stve­nu „od­skoč­nu da­sku“ u ka­ri­je­ri, ili ste mo­žda mo­gli da se vi­še po­tru­di­te u po­sti­za­nju re­gi­o­nal­ne po­pu­lar­no­sti?
-Mo­žda sam mo­gla da bu­dem po­pu­lar­ni­ja, a mo­žda i ni­sam, me­ni od­go­va­ra tre­nut­ni sta­tus. Žao mi je sa­mo što mi kao Hu Si kla­pa i Ni­na ni­smo ima­li pri­li­ke da se po re­gi­o­nu is­pro­mo­vi­še­mo sa ona­kvom pje­smom, ali to, na­rav­no, ni­je bi­lo do nas, jer sa pje­smom „Igran­ka“ smo i bez fi­zič­ke pri­sut­no­sti na­šli put do slu­ša­la­ca u Hr­vat­skoj, Sr­bi­ji. To je za­vi­si­lo od po­stav­ke evro­vi­zij­skog ti­ma te­le­vi­zi­je Cr­ne Go­re te go­di­ne.